Insulinska rezistencija je stanje u kojem ćelije postaju otporne na njegovo dejstvo jer insulin nije u stanju da obavlja svoju primarnu funkciju u organizmu, koja podrazumeva regulaciju nivoa glukoze u krvi.
Ako se ne otkrije na vreme, ovo stanje može dovesti do nastanka dijabetesa tipa 2, gestacijskog dijabetesa, odnosno stanja predijabetesa.
Ukoliko sumnjate u to da imate insulinsku rezistenciju, nastavite da čitate kako biste saznali sve što je neophodno o ovom stanju.
Kako se testira insulinska rezistencija?
Pre svega, ako sumnjate na to da imate insulinsku rezistenciju, prvo uradite analize urina i krvi kako biste otklonili mogućnost drugih oboljenja. Nakon toga, po uputu lekara, potrebno je da uradite i OGTT test, odnosno test opterećenja glukozom.
Kada se radi OGTT test, prvo se mere vrednosti insulina i glukoze na prazan stomak, a zatim i u određenim vremenskim intervalima nakon 60 i 120, a po potrebi i nakon 30,90 i 180 minuta i to kada popijete 75g vodenog rastvora glukoze.
Početna jutarnja vrednost glukoze, posle gladovanja od 10 sati treba da bude ne ispod 4,0 i iznad 6,4 mmol/L. Ukoliko se vrednost podigne na 7,8 mmol/L ili višu vrednost nakon 120 minuta, radi se o intoleranciji na glukozu.
S druge strane, referentne vrednosti za insulin su najčešće 2,6-24,9 uIU/mL. Posle 2 sata od unosa glukoze nivo insulina treba da bude što bliži početnom, odnosno, ispod 24,9 uIU/mL.
Uspostavljanje dijagnoze
Dakle, u stanju insulinske rezistencije ćelije postaju manje osetljive na insulin i dolazi do toga da se manja količina glukoze prenosi iz krvi u ćelije. Nivo glukoze u krvi ostaje visok, ali ćelije toga nisu „svesne”, stoga „gladuju“. Pankreas nadoknađuje ovo stanje stvaranjem veće količine insulina kako bi pokušao da unese više glukoze u ćelije.
Dijagnoza insulinske rezistencije obično se postavlja kombinacijom istorije bolesti, fizičkog pregleda i laboratorijskih testova. Testiranje, kao što je već spomenuto, uključuje merenje nivoa glukoze i insulina u krvi, kao i procenu drugih faktora rizika kao što su indeks telesne mase (BMI) i obim struka.
Ukoliko je obim struka 88 cm i više kod žena i 101 cm i više kod muškaraca, postoji povećan rizik za nastanak insulinske rezistencije. Lekar može takođe tražiti i rezultate testova tolerancije na glukozu kako bi procenio kako telo reaguje na unos glukoze.
Potencijalni uzročnici insulinske rezistencije
Postoji nekoliko faktora koji mogu povećati rizik od razvoja insulinske rezistencije. Gojaznost je jedan od glavnih, jer masno tkivo može proizvoditi stvari koje ometaju normalno delovanje insulina. Međutim ovo nije najpouzdaniji pokazatelj ovog stanja, jer i mršave osobe mogu imati insulinsku rezistenciju.
Manjak fizičke aktivnosti takođe može doprineti insulinskoj rezistenciji, jer vežbanje pomaže u regulaciji nivoa šećera u krvi. Ostali faktori rizika uključuju genetsku predispoziciju, starost, prehrambene navike,poremećaje hormona kao i stres.
Simptomi insulinske rezistencije
Simptomi insulinske rezistencije često su suptilni i mogu proći neprimećeni dugi niz godina. Međutim, neki od uobičajenih simptoma uključuju povećanu žeđ, česte mokrenje, umor, povećanu glad i višak kilograma. Osobe koje su u stanju insulinske rezistencije, vrlo teško gube kilograme uprkos regulaciji ishrane, kao i redovnim vežbama.
Posedice insulinske rezistencije
Nedostatak kontrole nad nivoom šećera u krvi može dovesti do niza zdravstvenih problema povezanih s insulinskom rezistencijom. Dijabetes tipa 2 najčešća je posledica dugotrajne insulinske rezistencije i može dovesti do ozbiljnih komplikacija kao što su bolesti srca, oštećenje bubrega, gubitak vida i oštećenje živaca.
Kod žena, insulinska rezistencija može uticati na menstrualni ciklus i uzrokovati nepravilnosti poput neredovnih ili izostalih menstruacija.
Osim toga, insulinska rezistencija takođe može povećati rizik od razvoja sindroma policističnih jajnika (PCOS) kod žena i neplodnosti kod muškaraca. Povišen nivo insulina loše utiče na kvalitet jajnih ćelija i ovulaciju, kao i na nastanak začeća embriona.
Prevencija i lečenje
Insulinska rezistencija se često može dovesti u kontrolu promenom životnog stila. Redovna fizička aktivnost, zdrava ishrana bogata vlaknima i unos hrane koja ima niski glikemijski indeks, kao i održavanje zdrave telesne mase, ključni su koraci u prevenciji i lečenju insulinske rezistencije.
U nekim slučajevima, lekar može preporučiti lekove kao što su metformin kako bi se poboljšala osetljivost na insulin.
Kada je u pitanju ishrana, ona treba da uključuje sveže povrće, voće, mahunarke, žitarice bez glutena, orašaste plodove, semenke i visoko kvalitetne životinjske proteine. S druge strane, hranu bogatu ugljenim hidratima, rafinisanim šećerom ili veštačkim zaslađivačima treba izbegavati. Ishrana se treba sastojati od kuvanih jela, nikako peciva, testenine, gaziranih sokova itd.
Insulinska rezistencija predstavlja ozbiljan zdravstveni problem koji može imati dugoročne posledice ako se ne leči. Razumevanje faktora rizika i simptoma je vrlo važno za pravovremenu reakciju i prevenciju.
Promene životnog stila poput redovne fizičke aktivnosti i zdrave ishrane mogu igrati ključnu ulogu u kontrolisanju insulinske rezistencije i očuvanju celokupnog zdravlja. Redovne kontrole i konsultacije sa odgovarajućim lekarom su takođe jako važne kako bi se osiguralo pravovremeno prepoznavanje i lečenje ovog stanja.
